SKD PROSVJETA

VIJESTI IZ DRUŠTVA

OSTALE VIJESTI

ZANIMLJIVOSTI

ARHIVA

Молитва Господња Спридона Алексијевића

1.
„Љубведостојног карахтера, и као што његова веселост духа, особито у младим љетама, која га и до смрти није оставила, свуда радост распростираше, тако му је искреност и сердечност његова многе пријатеље и почитатеље придобила“ – записао је далматински епископ Стефан Кнежевић на првом свеску аутобиографско – мемоарског рукописа Споменак Милорадов Спиридона Алексијевића, сачуваног у три књиге у библиотеци манастира Крке.[1]

Спиридон (Милорад) Алексијевић, по мајчином роду назван и Милорадовић (Житомислић, 14. децембра 1769. – Задар, на Ускрс, 11. априла 1841), имао је занимљив животни пут. Учио је у манастиру Житомислићу и у Мостару. За ђакона је рукоположен 1785. у манастиру Завали, боравио је, затим, у Имотском, па у манастиру Драговићу. На Крфу је 1789. намеравао да учи иконопис, али манастир није могао да плаћа износ потребан за школовање. Траг тог сликарског интереса су и подаци о иконама које је сликао у Драговићу, те чини се, престоне иконе у цркви Светог Николе у Врлици[2] где је, од 1790. до 1792, био учитељ. Потом је, до 1795, био учитељ у Скрадину, а затим у Дрнишу. Године 1801. је у Шибенику, а од 1802. до 1808. поновно ради као учитељ у Скрадину. Школу и учитеља издржавали су родитељи ученика, па је у Дрнишу и Скрадину своје приходе допуњавао сликањем икона. Сликао је, како је сам рекао, „по виду греческом“, што ће значити у духу позног византијског сликарства.[3] Лечио се 1804. од туберкулозе у Трсту. Ту је упознао Доситеја Обрадовића и његов круг. Сигурно су много разговарали о Далмацији, а Доситеј му је могао поклонити и своју, нетом објављену Етику. Познанство су наставили кроз преписку. Познато је једно писмо које му је Доситеј упутио 1805. године.[4] У доба француске управе основане су школе на талијанском језику па Алексијевић остаје без посла.[5] Вероватно је и то утицало на његову одлуку да постане свештеник. Рукоположен је 1808. у Дрнишу, 1809. је капелан манастира Крке, а од 1810. парох у Дрнишу. Током француске управе у Далмацији постављен је за економа епископског Капитола у Шибенику. Од 1817. је парох у Задру, а од 1823. до 1829, до доласка Јосифа Рајачића за далматинског владику, обавља и дужност привременог епископског викара. Касније се замонашио, а епископ Пантелејмон Живковић произвео га је 1835. у чин синђела. Забележено је да је умро од срчане болести. Сахрањен је у Смоковићу.[6]

С руског је превео Малиј катихизис, штампан 1811. код Пане Теодосија у Венецији, у којем је објавио и своју песму Пастурка Цетинска. У рукопису су остали преводи с руског: Проповеди Гедеона Криновског[7] те Пред свјатим причешченијем и Хронологија достопамјатних дел и прикључениј по Рождеству Христовом Илије Мињатија. У Будиму је 1830, уз помоћ пренумерације, штампао свој превод с талијанског Руководство человеческог живота, избор из популарних Писама сину Филипа Стенхопа лорда од Честерфилда. Књизи је додао и свој прозни састав Увеселенија или Забаве. Поводом посете цара Франца I Далмацији, испевао је тринаестерцем Оду на пришествије его императорскаго величества Францеска Перваго у Далмацију,[8] чиме је оставио и траг о свом солидном познавању поетике. У Србско-далматинском магазину штампао је 1839. прозну цртицу Прави благодетељ добро чини и мучи, а 1840. Житие блаженопочившег Никанора Богуновића Скочића, архимандрита манастира Крке. Спиридона Алексијевића и његов књижевни рад поменуо је Иво Франо Јукић у прегледу српске књижевности у Далмацији.[9] Главно Алексијевићево дело, аутобиографско – мемоарски спис Споменак Милорадов, написан у епистоларној форми, објављен је више од шест деценија након његове смрти у задарском Гласнику Православне далматинске цркве (1904-1906).[10] Његове успомене, њихова документарност и сведочење о унијаћењу далматинских Срба у доба Венедикта Краљевића, уз Житије Герасима Зелића и Автобиографију Кирила Цвјетковића, драгоцен су принос „потпунијој историјској реконструкцији озбиљних и далекосежних повијесних догађања у Далмацији с краја осамнаестог и у првој половини деветнаестог вијека.“[11]

2.
Занимајући се књижевним радом, Спиридон Алексијевић сакупио је и властиту библиотеку. Колика је она одиста била, данас је тешко реконструисати без сигурнијих архивских потврда. Ta библиотека, не зна се, засад, у ком обиму, када, ни како, доспела је временом у манастир Крку. Према његовим записима и потписима може се поуздано тврдити да су му припадале књиге:

Православноје ученије или Сокрашченаја христијанскаја богословија Платона Левшина (Беч, 1784),[12]
Православноје исповеданије (Москва, 1796),[13]
Етика Доситеја Обрадовића (Венеција, 1803),[14]
Кључић у моје земљеописаније Павла Соларића (Венеција, 1804),[15] Руководство к французстеј граматице Јоакима Вујића (Будим, 1805)[16], Содружество древних богов Јеврема Лазаревића (Венеција, 1810),[17]
Поминак књижески Павла Соларића (Венеција, 1810),[18]
Пут у рај Георгија Поповића (Будим, 1815)[19].

У манастирској библиотеци сачувана су и два примерка Поученија Илије Мињатија (Санктпетербург, 1760).[20] Једним од њих можда се у свом преводилачком раду користио Спиридон Алексијевић. Онде се такође налази и седам примерака Малог катихизиса (Венеција, 1811),[21] те тринаест примерака књиге Руководство человеческог живота[22] (Будим, 1830). Није тешко претпоставити да су то нерастурени примерци књига које је сам Алексијевић превео и издао и који потичу из његове оставине.[23]

С књигама Спиридона Алексијевића у Крку је стигао и примерак Доситејевог Собранија (Беч, 1793), послан у манастир Драговић, с Доситејевим власторучним записом и препоруком да свака црква у Далмацији набави превод руских синодалних проповеди Собраније […] поучениј, објављених у преводу Јована Рајића у Бечу исте године. Вероватно је Спиридон Алексијевић књигу добио из Драговића на позајмицу, али је никада није вратио.[24] На страници насупрот насловној оставио је непотписани запис о епидемији куге у Мостару и Далмацији 1813. – 1815. године.[25]

Зна се и за неколико рукописних књига које је поседовао или преписао. На рукопису Толкованије десет заповеди Божија, с почетка 18. века, затеченом у манастиру Крки, записао је: „Из књига Спридона Алексијевића“,[26] док је други рукопис, такође Толкование Декалога, из манастира Драговића, на којем се потписао 1794. у Скрадину, можда његов аутограф. Поред главног текста, у књизи су записани још и део катихизиса, проповед Јована Рајића у Сремским Карловцима на Божић 1759, те духовне песме Христу и Богородици.[27] Да ли су то могле бити песме Спиридона Алексијевића? Препис рукописне књиге Чин освећења звона завршио је у Задру 14. октобра 1837. године.[28] Своје записе оставио је и на двема штампаним књигама манастира Драговића, пентекостару (цветном триоду) и Беседама Светог Јована Златосутог.[29]

Бар две његове књиге данас су у Библиотеци Матице српске у Новом Саду. На Епитому Дионисија Новаковића (Венеција, 1767), записао је на првој страници предњег предлиста: „Сеј Либер мне Јеромонаха Спиридона Алексијевића. На 26. феб. 1813. Коштует f 4.“[30] Књижицу Правило молебноје ко пресвјатија Богородици и преподобнеј Параскеви сербској (Будим, 1798), добио је 8. јуна 1804. у Трсту од њеног аутора Викентија Ракића. На њој је записао: „Викентије Ракић Игумен Монастирја Фенека подаровал мне здје подписанному во Триесте в Месец Јунии 8. 1804го. Спиридон Алексијевић.“[31]

Спиридон Алексијевић оставио је трага и као претплатник на књиге. Колико се, врло летимично, могло утврдити био је претплаћен на Вуков Српски рјечник (Беч, 1818), Даницу за 1826. и 1834, четврту књигу Вукових Српских народних пјесама (Беч, 1833), Народне српске пословице (Цетиње, 1836), те на сва годишта алманаха Љубитељ просвештенија, односно, Србско-далматински магазин, од почетка његовог излажења 1836, па све до своје смрти 1841. године.[32]

Поводом тужбе архиепископа и митрополита Стефана Стратимировића против Вукове Данице за 1826, због народних имена светаца и црквених празника унесених у календарски део, затражено је мишљење и Спиридона Алексијевића, тада далматинског генералног викара. У свом одмереном, дипломатски и пажљиво сроченом, одговору (писаном на талијанском језику 30. августа 1826. у Задру), цитирајући чак и Хердера, Алексијевић се негативно одредио према овом Вуковом поступку, сматрајући да је тиме, у одређеној мери, профанисано оно што припада православном обреду.[33] О овој ствари он се, сведочи у том спису, консултовао и с Лазаром Бојићем, тадашњим војним свештеником у Задру. То је и податак о познанству, а вероватно и пријатељству, ове двојице стваралаца.

Унаточ том неповољном мишљењу Спиридон Алексијевић је сакупљао у Задру 1837. претплатнике за књигу Црна Гора и Бока Которска Вука Караџића[34]. Пише Вуку: „Из више ваши сочиненија сматрам да вас је судба обдарила а чините чест свому роду. О ди би преблаги Бог умножио такве умове у нашем Србском роду.“ Јавља му да је имена претплатника послао Димитрију Владисављевићу у Трст, а Вука моли за прве три књиге народних песама, пошто четврту има: „поташтите се наћи ми их и послати, радо би и желио имати и с благодарностију све што коштују платити.“ [35]

3.
У библиотеци манастира Крке налази се и књига Федора Емина, руског писца занимљиве биографије, Пут к спасенију или Разнија набожнија размишљенија [...] (Санктпетербург, 1780).[36] И она је припадала збирци Спиридона Алексијевића, о чему сведочи запис на полеђини предњег предлиста, насупрот насловној страници:

На 3. априла 1802 Дерниш.

Сију Књижицу Ј. Архимандрит Саватиј Васиљевић Г. Ма[настира] Крке. Подарова(л) мне ниже потписанно[м] Јеродиако(ну) Спиридону Алексијевићу

Годину дана касније, док је још био учитељ у Скрадину, на вањској страни истог листа, исписао је Молитву Господњу. Свој препев Оченаша, основне хришћанске молитве, испевао је парно римованим осмерцима, лепим народним језиком.

Непозната Молитва Господња Спиридона Алексијевића значајно допуњује данас познато дело овог скромног, племенитог и даровитог ствараоца.

Спиридон Алексијевић

Молитва Г[о](с)[по]дња*

О наш о(т)че ти кој јеси

На, и над, и под небеси

Прељубезно име твоје

У век века свећено је!

Царство нек нам твоје дође

Кад у земљу пра наш пође.

Како твоју, драги Боже

На небеси ангел може

Свагда вољу да свершива