Baranjski korijeni braće Kašanina
Radivoj i Milan Kašanin potiču iz vrlo siromašne belomanastirske porodice. U ranoj mladosti ostali su bez majke Anke Kašanin, pa se o njima brinula njena starija sestra Latinka, koja se nije udavala. Ona će ih voditi kroz život s ljubavlju, nesebično, mudro, energično i s čvrstom voljom da postignu najviše ciljeve. Bila je neumorni borac, vječiti optimista. Kad god bi naišle nevolje, tješila ih je svojom filozofijom: "Šutite, djeco, sve će proći"

Braća Radivoj (matematičar i akademik; 1892-1989) i Milan Kašanin (književnik i historičar umjetnosti i književnosti; 1895-1981), potiču iz vrlo siromašne belomanastirske porodice. U ranoj mladosti ostali su bez majke Anke Kašanin, pa se o njima brinula njena starija sestra Latinka, koja se nije udavala.
Četiri razreda srpske osnovne škole Radivoj je završio u tadašnjem (Pel)Monoštoru (kasnijem Belom Manastiru). Potom se upisao u klasičnu gimnaziju u Osijeku, u kojoj se nastava odvijala na hrvatskom jeziku i latiničnom pismu, i prva tri razreda položio, kako se onda pisalo, "s uspjehom prvog reda, s odlikom". Međutim... (dalje citiramo feljton Žike Živulovića: "Devedeset godina profesora Kašanina", "Politika", 13. oktobar 1982): "Materijalno stanje porodice postajalo je sve teže i nesnošljivije. Od malog vinograda koji je činio njihovo celokupno imanje, nije se moglo živeti. Očeva nadnica tek ako je dostajala za hleb. Nade za nastavak školovanja nije bilo. Vladala je potpuna neizvesnost. Prijavio se Sremskim Karlovcima za stipendiju. Ali, da li će je dobiti? (...)

Skupljanje boba po nesnosnoj vrućini

A udarci su nadolazili. Otac je bio primoran da proda i kuću. Stanovali su i dalje u njoj, ali pod kiriju. Snovi o produženju gimnazije sve su dublje tonuli. Nije imao para ni da plati put do Osijeka, a kamoli da tamo ostane. Živeti se moralo. Imanje Belje erchercoga (nadvojvoda, op. prir.) Fridriha imalo je jedan izolovani deo koji je držao u najam jedan Jevrejin i na njemu gajio žitarice. Kod njega je nadničio i Radivojev otac (Nikola Popović, op. prir.). Te godine, Jevrejin je neke parcele zasejao specijalnom vrstom semena, zvanom bob, koji je dobro rodio i preko leta trebalo je ubirati plod. Leto je bilo vrelo, radilo se brzo, mnogo tog boba ostalo je prosuto po njivama. Kašanini su zamolili i dobili dozvolu da to seme besplatno skupljaju u svoju korist. Radili su tetka, brat i on po najvećoj vrućini dvadesetak dana neprekidno. Šuma daleko pedeset metara, Radivoj plače, hoće u hlad, makar malo da predahne, da se ukloni sa sunca. Ne može, dan juri, treba što više boba prikupiti. Strašno su se umorili i izmučili, i kasnije kad god bi tetka Latinka naišla na nešto teško, govorila je: "Ta sita sam toga kao onog boba!" Prečišćeno seme prodali su trgovcu u Belom Manastiru. Zaradili su četrdeset kruna. Latinka ih je stavila u rezervu. Možda će se njenom Radivoju osmehnuti sreća za školu. Da ima za put. Još se nije znalo šta će biti s njim. Da problem bude još veći, Milan je završio četvrti razred osnovne. A šta s njim?
Na scenu je tada stupio mesni učitelj srpske osnovne škole, Jovan Slavković, Somborac, koji je došao na ovo mesto kada je Radivoj krenuo u prvi razred Gimnazije. Svakog leta i o božićnim i uskršnjim praznicima dečak ga je posećivao. I on je bio do detalja upoznat s njegovim ličnim i porodičnim stanjem. Ocenio je uča s kakvom glavicom ima posla. Ne treba je nikako odvojiti od knjiga.
Vasa Pušibrk, direktor srpske gimnazije u Novom Sadu, bio mu je rođak. Slavković je seo i napisao mu pismo, u kome ga je svesrdno zamolio da Radivoja primi u novosadsku gimnaziju i da mu osigura neku novčanu pomoć u vidu stipendije. Uskoro je stigao odgovor. Direktor pristaje s obzirom na njegove ocene. (...)
Sve je još visilo u vazduhu. Stipendije su se dodeljivale tek u septembru i oktobru. Nova školska godina je počinjala. Ako se ne upiše na vreme, stvar je propala. Trinaestogodišnjak krenuo je hrabro, sam, krajem avgusta, 1905, za Novi Sad, sa onih četrdeset kruna od boba, pa šta bude neka bude. (...) S Milanom je bilo rešeno. Od te jeseni osnovno školovanje produženo je na šest godina. Mlađi je tri godine od Radivoja i tetka Latinka ostaće pored njega.

Požrtvovana tetka Latinka

Ta žena zamenila im je rano umrlu majku. Vodiće ih u detinjstvu, dečaštvu, pa i u mladićkom dobu kroz život s ljubavlju, nesebično, mudro, energično i s čvrstom voljom da postignu najviše ciljeve. Bila je neumorni borac, večiti optimista. Kad god bi naišle nevolje, tešila ih je svojom filozofijom: "Šutite, deco, sve će proći". Skupljanja zrnja po velikoj vrućini sjećao se i Milan Kašanin, pa je taj događaju u zapisu iz knjige "Slučajna otkrića" (2004) opisao nešto drugačije: "Bilo mi je prošlo jedanaest godina kada su moji imali sučim da me pošalju u školu u varoš. Tada sam prvi put odlazio. Tog leta, presudnog u mom životu, moja tetka, moj brat i ja od jutra do mraka smo skupljali na hercegovom imanju ovas koji se na njivama rasuo za vreme žetve. Pribirajući zrno po zrno, napunili smo i preneli na leđima u selo nekoliko vreća i, prodavši ih trgovcu žitom, kupili železničku kartu za mene do dalekog Novog Sada.
Odlazili smo ranim jutrom na njive. Polazeći od kuće nismo je zaključavali, nego smo pritvarali na njoj vrata da se zna da u njoj nikog nema. I zašto bismo je zaključavali, šta čuvali, kad nismo imali u njoj ništa što svako nije imao. Meni je bilo žao i to, zatvarati vrata i prozore, što smo svaki put radili kad smo izlazili. Činilo mi se, kad bih se po dolasku obazreo na našu kuću, kao da su svi pomrli koji u njoj žive". (str. 226)
"U podne, sklonili bismo se pod drvo, jedino u svem polju, da ručamo pod njim, a ručali bismo hleba i oraha". (str. 169)

Djetinjstvo u Monoštoru

I u drugim zapisima Milan se sjećao svog djetinjstva u tadašnjem Monoštoru: "Moja prva ljubav nije bila književnost, ni umetnost, nego muzika. Kad bi me neko upitao šta je najlepše što sam čuo, video, doživeo u životu, rekao bih da su to pesme koje mi je u detinjstvu mati pevala. Moja mati nije znala ni čitati ni pisati, ali je umela da izmišlja pesme, i noseći me na rukama, da mi peva. Dok bi pevala, nije bilo na svetu nikog sem nje i mene, - njene sreće što je sa mnom i moje što sam s njom". (str. 161) "Mene su u detinjstvu odvodili u crkvu na jutrenje. O kojim praznicima je to bilo, ne znam, ali je moralo biti zimi, jer kad je jutrenje počinjalo, bio je još mrak. U Belom Manastiru je crkva mala, ukopana u zemlju, od naboja, sa svodom od dasaka, bez ikakve druge lepote osim ikonostasa, i za jutrenja je bila osvetljena samo tanušnim svećicama koje bi se rasplamsale kad god bih se ja uplašio da se gase". (str. 167)
"Pre osamdeset godina od Belog Manastira do Novog Sada stići, bila je čista fantastika. (Moj brat je) u selu seo na voz i otišao do Osijeka. Tamo je presedao, seo u novi voz i putovao do Dalja. Zatim je sedao u treći voz da bi stigao do Vukovara. U Vukovaru je trebalo naći brodsku stanicu jer se lađom išlo u Novi Sad. Kako lađa noću nije plovila, morao je da prespava uz brodski dimnjak, i tek se izjutra kretalo. Imao je samo mali kaput, nije imao mantila. Bilo smo odlični đaci, i brat i ja, i jedini od tadašnjih Srba u Baranji išli smo u gimnaziju. Nije bilo lako. Prokažen zbog siromaštva, nisam u svoje mlade dane zavoleo ljude, već knjige, i što sam više želeo društva, sve više sam bio bez njega". (227)

U Belom Manastiru nakon 30 godina

"Dogodilo se da trideset godina nisam bio u mestu u kome sam se rodio, u Belom Manastiru, u Baranji. (...) U Beli Manastir sam prestao odlaziti kad su moji umrli. Nisam imao tamo više nikoga svoga. Mati mi je umrla kad sam bio tako mali da nisam mogao upamtiti njene crte, a bili smo tako siromašni i nije se nikad slikala. Umrla je i moja tetka, materina sestra koja se nikad nije udavala, i kojoj moj brat i ja imamo da zahvalimo za sve što smo postali u životu. Otac je umro ovde u Beogradu... Jednom davno, kada je trebalo da budem postavljen za upravnika Narodnog muzeja u Beogradu, bili su mi potrebni izvesni dokumenti a među njima i jedan iz mog rodnog mesta o pripadnosti toj opštini. Nisam tamo otišao, nego smo uputili pismo opštini da da podatke o meni. (...) A onda je jednog dana stigao odgovor iz Belog Manastira: 'Primili smo vaš akt broj taj i taj od tog i tog datuma i potražili podatke o imenovanom. Uistinu rođen je ovde toga i toga datuma, ali je kao dete od deset godina otišao i od tog doba se u ovom selu o njemu ništa ne zna.' Tako, Beli Manastir je bio samo moje rodno mesto i ja mu se tri decenije nisam vraćao. Onda sam otišao. Činilo mi se da sam prvi put prošao kroz sokake koje sam znao. Izgledalo je sve isto, međutim, nije. Gledao sam one kuće, znao sam ih, a bile su druge: tačno kao da sam umro i došao sa onog sveta posle trideset godina, tri veka, ili tri hiljade godina. Povratak sa onog sveta..." (str. 225)
(...) Posle koliko hiljada godina sam se vraćao u Beli Manastir? U moje vreme je imao oko tri hiljade stanovnika, većinom Nemaca. Srba je bilo malo, sokak i po. Bilo je selo tada, kada sam ponovo došao imao je gimnaziju, sreski sud... A onda, nije bilo nikakve žandarmerije, bila su samo dva putara, od kojih je jedan bio ćopav, i oni su obilazili njive. Pazili su da neko nekome ne pokosi seno ili žito". (str. 227)

Ususret Tribini "Braća Kašanin"

Kao što se iz ovih zapisa vidi, braća Kašanin su imala težak, ali i zanimljiv i bogat život. U Belom Manastiru, njihovom rodnom mjestu, o njima se malo zna. Zato je Mirovna grupa "Oaza" organizovala Građansku inicijativu Tribina "Braća Kašanin" finansiranu od Nacionalne zaklade za razvoj civilnog društva, koja će se održati 25. marta u belomanastirskoj "Ljepotici" (zgrada P+8), s početkom u 18.30 sati. Samom Tribinom i popratnim aktivnostima (izložbom o njihovom životu, izdavanjem knjižice "S njive do akademije" i brošure o samoj Tribini, umnožavanjem feljtona iz "Politike", pripremom internetskih stranica o braći Kašanin, doniranjem osmotomnih "Izabranih dela" Milana Kašanina Gradskoj knjižnici, objavljivanjem članaka o njima u "Novostima", "Baranjskom domu", "Glasu Slavonije" te na lokalnim radio-stanicama...) braća Kašanin će se približiti današnjim Belomanastircima i Baranjcima i podstaći čuvanje uspomene na njih i inicirati slične aktivnosti posvećene i drugim zaslužnim Baranjcima.
Jovan Nedić